И҆ преходѧ́щꙋ ѿтꙋ́дꙋ і҆и҃сови, по не́мъ и҆до́ста два̀ слѣпца̑, зовꙋ̑ща и҆ глагѡ́люща: поми́лꙋй ны̀, (і҆и҃се) сы́не дв҃довъ. Прише́дшꙋ же є҆мꙋ̀ въ до́мъ, пристꙋпи́ста къ немꙋ̀ слѣпца̑, и҆ гл҃а и҆́ма і҆и҃съ: вѣ́рꙋета ли, ꙗ҆́кѡ могꙋ̀ сїѐ сотвори́ти; Гл҃го́ласта є҆мꙋ̀: є҆́й, гдⷭ҇и. Тогда̀ прикоснꙋ́сѧ ѻ҆́чїю и҆́хъ, глаго́лѧ: по вѣ́рѣ ва́ю бꙋ́ди ва́ма. И҆ ѿверзо́стасѧ ѻ҆́чи и҆́ма: и҆ запретѝ и҆́ма і҆и҃съ, глаго́лѧ: блюди́та, да никто́же ᲂу҆вѣ́сть. Ѻ҆́на же и҆зшє́дша просла́виста є҆го̀ по все́й землѝ то́й. Тѣ́ма же и҆сходѧ́щема, сѐ приведо́ша къ немꙋ̀ чл҃вѣ́ка нѣ́ма бѣснꙋ́ема. И҆ и҆згна́нꙋ бѣ́сꙋ, проглаго́ла нѣмы́й. И҆ диви́шасѧ наро́ди, глаго́люще, ꙗ҆́кѡ николи́же ꙗ҆ви́сѧ та́кѡ во і҆и҃ли. Фарїсе́є же глаго́лахꙋ: ѡ҆ кнѧ́зѣ бѣсо́встѣмъ и҆зго́нитъ бѣ́сы. И҆ прохожда́ше і҆и҃съ гра́ды всѧ̑ и҆ вє́си, ᲂу҆ча̀ на со́нмищихъ и҆́хъ, и҆ проповѣ́даѧ є҆ѵⷢ҇лїе црⷭ҇твїѧ, и҆ цѣлѧ̀ всѧ́къ недꙋ́гъ и҆ всѧ́кꙋ ꙗ҆́зю въ лю́дехъ. Ви́дѣвъ же наро́ды, милосе́рдова ѡ҆ ни́хъ, ꙗ҆́кѡ бѧ́хꙋ смѧте́ни и҆ ѿве́ржени, ꙗ҆́кѡ ѻ҆́вцы не и҆мꙋ́щыѧ па́стырѧ (Мф. 9, 27-36).
И҆ ꙗ҆́коже бы́сть во дни̑ нѡ́євы, та́кѡ бꙋ́детъ и҆ во дни̑ сн҃а чл҃вѣ́ческа: ꙗ҆дѧ́хꙋ, пїѧ́хꙋ, женѧ́хꙋсѧ, посѧга́хꙋ, до негѡ́же днѐ вни́де нѡ́е въ ковче́гъ: и҆ прїи́де пото́пъ, и҆ погꙋбѝ всѧ̑. Та́кожде и҆ ꙗ҆́коже бы́сть во дни̑ лѡ́тѡвы: ꙗ҆дѧ́хꙋ, пїѧ́хꙋ, кꙋпова́хꙋ, продаѧ́хꙋ, сажда́хꙋ, зда́хꙋ: во́ньже де́нь и҆зы́де лѡ́тъ ѿ содо́млѧнъ, ѡ҆дождѝ ка́мыкъ горѧ́щъ и҆ ѻ҆́гнь съ нб҃сѐ и҆ погꙋбѝ всѧ̑ (Лк. 17, 26-29).
А҆́ще не бы̀ бы́лъ се́й ѿ бг҃а, не мо́глъ бы̀ твори́ти ничесѡ́же (Ин. 9, 33).
Речѐ и҆̀мъ і҆и҃съ: а҆́ще бы́сте слѣ́пи бы́ли, не бы́сте и҆мѣ́ли грѣха̀: ны́нѣ же глаго́лете, ꙗ҆́кѡ ви́димъ: грѣ́хъ ᲂу҆̀бо ва́шъ пребыва́етъ (Ин. 9, 41).
Прїи́де жена̀ ѿ самарі́и почерпа́ти во́дꙋ. глаго́ла є҆́й і҆и҃съ: да́ждь мѝ пи́ти. Оу҆ченицы́ бо є҆гѡ̀ ѿшлѝ бѧ́хꙋ во гра́дъ, да бра́шно кꙋ́пѧтъ. Глаго́ла є҆мꙋ̀ жена̀ самарѧны́нѧ: ка́кѡ ты̀ жидови́нъ сы́й ѿ менѐ пи́ти про́сиши, жены̀ самарѧны́ни сꙋ́щей; не прикаса́ютбосѧ жи́дове самарѧ́нѡмъ. Ѿвѣща̀ і҆и҃съ и҆ речѐ є҆́й: а҆́ще бы вѣ́дала є҆сѝ да́ръ бж҃їй, и҆ кто̀ є҆́сть глаго́лѧй тѝ: да́ждь мѝ пи́ти: ты́ бы проси́ла ᲂу҆ негѡ̀, и҆ да́лъ бы тѝ во́дꙋ жи́вꙋ (Ин. 4, 7-10).
И҆ бы́сть во є҆ди́нъ ѿ дні́й, и҆ то́й бѣ̀ ᲂу҆чѧ̀: и҆ бѣ́хꙋ сѣдѧ́ще фарїсе́є и҆ законоꙋчи́телїе, и҆̀же бѣ́хꙋ пришлѝ ѿ всѧ́кїѧ ве́си галїле́йскїѧ и҆ і҆ꙋде́йскїѧ и҆ і҆ерꙋсали́мскїѧ: и҆ си́ла гдⷭ҇нѧ бѣ̀ и҆сцѣлѧ́ющи и҆̀хъ: и҆ сѐ мꙋ́жїе носѧ́ще на ѻ҆дрѣ̀ человѣ́ка, и҆́же бѣ̀ разсла́бленъ, и҆ и҆ска́хꙋ внестѝ є҆го̀ и҆ положи́ти пред̾ ни́мъ (Лк. 5, 17-18).
И҆ бѣ̀ ве́сь гра́дъ собра́лсѧ къ две́ремъ (Мк. 1, 33).